Submania
Submania

info@submania.hr

Treninzi: Boris 091 / 2557 963 Dozvole: Leila 091 / 5722 375

Do prije nekoliko mjeseci nisam ni sanjao da bi ikada mogao biti instruktor ronjenja, nekako mi je sve bilo daleko, a instruktore koje sam poznavao gledao sam kao polu supermene koji su spremni u bilo kojem trenu napraviti u moru nešto meni nedostižno.

Povremeno mi je prolazila ta ideja glavom, kako sam sve vise svog slobodnog vremena provodio u moru, ali kada bi mi proletila ta misao glavom, u sljedećem trenu bi mi nešto reklo... ma jesi ti normalan, nemaš šanse.

Tako je jedan dan zazvonio telefon... Boris

-          Oćeš ic na instruktorski?

-          Hm... Kada? Kako? Sto?

-          Pokušavam srediti da nam dođe instruktor iz Grčke održavti instruktorski, treba nas biti minimalno 3. Cijena xy eura.

-          Do kad da ti javim?

-          Imaš 3 dana

Nakon 3 minuta, i zbrajanja koliko novaca trenutno imam, a bas sam bio počeo štediti za nekakav auto, nazovem Borisa

 -          Idem, koji su datumi?

-          Ciljamo one dane kada imamo 1.5. pa se spaja s vikendom da sto manje izostaješ s posla.

-          Odlično. Triba nać trećega ili još kojega.

-          Dogovoreno

 

Imamo još neko vrime za organizaciju, još otprilike 3 miseca. Dovoljno vremena da se spremimo, utreniramo. I da organiziramo ekipu. To vrime prolazi u redovnim odlascima na bazen, teretanu, malo intenzivnije treniramo, barem ja koji nisam navikao na sportski režim života. I vrbujemo žrtve našeg cejifa,  ups, ovaj...polaznike, čas nas je 4, pa nas je 2, pa nas je 3, pa nas je 5, pa nas je 2. I tako cilo to vrime, već smo mislili otkazati jer je teško pokupiti ljude u ovo krizno vrijeme i teško je odlučiti se na nešto ovako. A onda jedno večer u klubu nalazimo žrtvu, ovaj, partnera... Damir se priključuje i sad napokon imamo dovoljan broj. Redovno se nalazimo da razminimo materijale i prokomentiramo sto očekujemo i kako mislimo da bi sve to moglo proći. Vidimo da je Damir puno ozbiljniji od nas u nekim situacijama, npr kad se pije pivo, popije samo 3, ostajemo malo zatečeni ali prihvaćamo ga takvog kakav je :)

 

Stigli su i papiri s normama i svime sto bi trebali znati. Ja se lagano pribojavam dubine, Damiru nije drago sto ce biti 6 ispita za položiti, a Borisa boli uvo za sve. Odredili smo i svako svoju temu za prezentaciju koju ćemo morati odraditi na instruktorskom tečaju. Trebamo napisati referat i prezentirati temu koja nam je određena. S instruktorom komuniciramo mailom i neznamo o njemu apsolutno ništa, osim toga da djeluje jako ozbiljno kad nam šalje te materijale. Polako se pribojavam da nije neki maltretator, ili da ne budem prost, masdrko. Kako vrime ide sve smo nervozniji i lagano iscrpljeni od svega toga, organizacije i raznih kombinacija. Ali nam je dobra izlika za otkupljenje, kao, slažemo financijski plan, di ćemo sto i kada i kako, a zapravo sve je ok prvih uru vrimena, a onda..... kaos. Nekoliko dana prije početka cak nam se pridružuje i još jedan klupski kolega koji na kraju ipak odustaje zbog nesretnih okolnosti, zbog čega nam je svima zao, ali sve je već dogovoreno, kapara je uplaćena i odustajanje ne dolazi u obzir.

 

 

Dogovoreno je F4 i instruktorski tečaj, u trajanju 15 dana. Instruktor dolazi u četvrtak, u petak odma palimo u Jablanački akvatorij, odrađujemo F4, a onda sljedećih 10 dana peglamo po instruktorskom tečaju. Takav je barem bio plan.

 

Došao je i dan kada Stavros dolazi u nasu zemlju, da vide sto su pravi Balkanci, a ne Grčka gospoda. Boris i ja krećemo na aerodrom dočekati ga. Normalno, stajemo na kratko pivo jer pretpostavljamo da bi se sljedećih nekoliko dana mogli iscrpiti od svega i uskraćivati si naše načine rješavanja stresa. Naravno kasnimo koju minutu na avion. Tražimo personu koju nikada prije nismo vidjeli, i nemamo pojma sto očekivati. Kad tamo.... omaleni covijeculjak, tamnije puti, crne kose i namrgođena lica s perajama pod miškom. Sranje, ne čini se dobro, djeluje jako ozbiljno na prvu, i u svojih cca 173cm ima dobrih 90ak kila, a većina toga se čini smještena u pluća. Nakon kratkog upoznavanja u vožnji, prihvaća poziv na pivo, kratko, samo jedno, pa neka hrana, pa ga otpravljamo u hotel. Boris i ja konstatiramo da nam je već dosta cilog prekombiniranja i lagano smo ludi od svega i uopće nas nije briga kako ce sve to skupa proći, samo da prođe. Posli ćemo saznati da ima 36godina, završio je fiziku i astronomiji, magistar je naftnog rudarstva, imao je zavidne rezultate u body buildingu. Radio je u jednoj od naftnih kompanija al mu je dosadilo i vratio se u Grčku, tamo je neko vrijeme radio kao padobranac specijalnih postrojbi, Grčki je rekorder u ronjenju na dah. A već 5 godina radi isključivo i samo kao AIDA instruktor. Čovik se mora pitati kako je to sve ugura u 36 godina života, al ajde. Izgleda malo starije, možda nam mulja o godinama.

 

Petak palimo u Šegote, i jedva čekamo kupanje u vrućih 14 stupnjeva. Na meni je da obavim šoping za vikend i pričekam Damira da dođe iz Vukovara s nekog seminara o ribama (kakve veze ima Vukovar s ribama, bo...?). Boris i Stavros ili Starvors kako smo ga već prekrstili, su već na putu, ja trpam sve u portapak, kupim Damira i krećemo. Lagano se osjeća nervozica koja je sve veća kako se približavamo moru, nastojim biti kul, ali mukica mi ne daje previše mira, nadam se da ce proći.

 

Petak navečer već odrađujemo dio teorije, blagujemo Bolonjez nalik juhi, popijemo po času vina i odlazimo blago umorni u krevete.

 

Ujutro odrađujemo još dio teorije, rastezanje, disanje i odlazimo na more. Odrađujemo 2 ture ronjenja, more nije po mojem gustu. Malo je još uvijek hladno za moj ukus, počepljen sam i ne mogu bas lagano kompenzirati, sve me stislo. Nije dobro, pomaže još malo Bolonjeza nalik juhi koji je dorađen s još malo pancete, pomidora, i Juha nalik Bolonjezu popravljena piletinom i povrćem. Šmrćem propolis, operil i flixonase, ne mislim da ce pomoći ali nadam se. Stavros nam pokazuje kako on vodi brigu o svojim sinusima, gurajući najveću špricu koju sam ikad vidio u svoje nozdrve i punjenjem nosa fiziološkom otopinom. Izgleda čudno, a ono sto izađe iz njegova nosa još čudnije.... nije neka slika.  Boris lagano kreće s rušenjem autoriteta, ja sam još pristojan, Damir se čini kao učiteljev favorit.

 

Nakon slabog sna budim se još začepljeniji, nije dobro. Pokušavam i ja sa špricom i fiziološkom, sranja izlaze iz mog nosa i lagano se osjećam ko da sam se ogolio pred ovim ljudima, al ko ga j... Nakon rastezanja i opuštanja palimo na more. Nemogućnost kompenzacije me ubija, cili sam stisnut i neki nemir mi neda da se opustim do kraja. Osjećam bol u usima pri svakom zaronu, sinusi mi krvare i nakon odrađenih plićih zarona završavamo s današnjim ronjenjem. Nisam zadovoljan i osjećam se jadno, pomalo razočaran u sebe ne mogu se nikako srediti u glavi. Boris propisuje lijek, ne pomaže puno, treba jaca doza, polako radimo na tome kad smo došli u kuću. Malo sam bolje. Već je nedjelja i vikend je gotov, na brzaka kupimo stvari, i palimo za Zg. Po dolasku odrađujemo još dio teorije i završavamo za danas. Padam u svoj krevet slomljen, a sutra je ići na posa.

 

Jedva ustajem na posa, u sebi psujem Borisa i Starvorsa koji mogu spavati do kasnije, i bijes u meni golem je. Plan je eskivirati malo s posla i odraditi nas prvi bazen. Obaviti bazenske norme za f4 sto nam svima polazi za rukom, a cak smo i napravili mali dio instruktorskog, Stavros je zadovoljan obavljenim i odma posli posla odlazimo kod Borisa na ručak, grah u obliku graha s kobasicama i svakojakim dodacima, i nastavljamo s teorijom. Stavros se lagano opušta, cak nam se pridružuje s čašom vina. A mi lagano rušimo autoritet, svima nam je već lakše. Lagano nam se uvlaci pod kozu, ko neki mali čuko. Al mu se ne sviđa Hrvatski način prehrane, kaže malo je salate i voća... ha...? Mi smo u čudu, nije baš zahvalan gost, al ajde.

 

Opet jedva ustajem na posa, odlazim i zombiram do 12, tek nakon 2 kave oživljavam i pokušavam biti produktivan. Posli posla bazen. Posli bazena Borisov stan, Stavros sprema svinjske vratove u šugu od senfa i vrhnja s rizima, i nariza je pomidore na salatu.... vau... ubijamo se i nastavljamo s teorijom, po završetku saznajemo da sutra pišemo ispit f2. Dolazim kuci i rusim se u krevet, već sam lagano lud od ovog tempa i tako zavidim Bori i Stavrosu koji sutra mogu krepivati do kad oće.

 

Opet ista jutarnja procedura, svako jutro i većer perem sinuse i čini mi se da su cisti, a iz njih je izašlo čudo čuda. Posa, jedva živ. Posli toga Borin stan, pljeskavice i ćevapi za ručak, s puno kapule, zgara počinje momentalno. Stavros konstatira kako se hranimo kao pravi sportaši, mi se mislimo, stalno nešto sere. Pa teorija, pa ispit. Pa bazen u 11 navečer di radimo s našim klupskim mladcima uz Stavrosov nadzor. Moram priznati da sam se osjeća ko debil pričajući engleski s ljudima koje vidim svaki utorak, al ajde. Već nam je svima dosta engleskog i jedva čekam pošteno zabeštimat na našem domaćem Posli bazena, odlazak kuci, padam u krevet. San.

 

Jutro, marenda, pranje sinusa, posa, kava, umirem, je.... sve Borisu i svima koji spavaju, odlazak na bazen, odrađujem statiku. Boris i Damir rade neke svoje stvari. Borisov stan, već lagano razmišljam o preseljenju, dobijamo rezultate ispita, svi prolazimo, peglamo dalje s teorijom. Navečer ispit f3. Odlazak kuci jer neman ciste mudante, padam u krevet, kažem curi ej, ona kaže živ, ja kažem jedva. San.

 

Jutro, sinusi, marenda, posa, kava. Živ sam već jer znam da danas idemo na more opet i to ova put na Premudu, moj teren i već mi je sve lakše. Boro već kroz jutro puni auto stvarima, kupuje konop za bovu, gura sve u auto, a meni dan prozuji u sekund i već je vrime za polazak. Saznajemo da smo svi prošli f3 ispit, zadovoljni smo. Put prolazi u neobaveznim razgovorima i saznajemo svašta o našem instruktoru, uglavnom već sada sam ljulja svoj autoritet i mi to cijenimo. Prolazimo svakakve teme, Damir o djevojkama, Boris o gadarijama, ja se uključujem, a Stavros sve prati i uključuje svoja iskustva. Sad nas već boli uvo za sve. Nije tako strašan kako se na prvu činio. Na brodu se Boris, moj brat i ja gubimo na šank, a Damir ostaje u sjedalu do Stavrosa, s jedne strane mu zahvaljujemo jer mu je odlucia praviti društvo dok smo mi raspravljali o bitnim stvarima,a s druge strane lik stvarno postaje učiteljev ljubimac, moramo to nekako riješiti. Dolazimo na Premudu, večera nas čeka, bacamo gumu u moru. Teorija, ispit f4. San.

 

Budimo se oko 8.30, inače kasno za moj ritam i odlazaka more, ali ovaj put priznajem da mi je dobro došao takav režim. Marenda lagana, po freediverskim standardima, kruha i masti, rastezanje. Mjerimo i namještamo konop za bovu i spremni smo za more. Kako izlazimo iz mula, već sam lagano nabrijan na ronjenje, nekako jedva čekam doticaj s morem i puno sam opušteniji, znam da sam tu doma i da mi tu nema sto omesti mir. Sinusi su cisti, litre fizioloske se pomogle. A ja se veselim ko malo dite. Dolazimo na poziciju, postavljamo bovu i počinjemo. Nekoliko zarona za zagrijavanje, Boris sejfta Damira, Damir mene, ja Borisa. Svakim zaronom shvaćam zašto oce da ga sejftam sve dublje, i pri izronu mi se đubre smije, al dobro, bar mi je probio psihološku barijeru kompenzacije. Vučemo jedna drugoga sve dublje i osjećamo se ok. Slijedi rjesavanje nekih od normi, dugi zaron i duboki zaron, Boris kreće prvi, dubok je, ali prebrz. Damir je uvatia ciljanu dubinu, ali također brza s izronom. Lagana priprema i puštam se u dubinu, dolazim do ciljane dubine gledam sat, znam da moram bit spor i lagan u izronu, i izlazim na vrijem za ispunjenje drugog zarona. Jedna norma manje, nadam se da ću probati i još koju, ali onda slijedi kaljenje i krv u pljuvačci. Sranje, nisam očekiva ovo, moja prva barotrauma pluća. Šupci... ovaj kolege mi se rugaju, odrađuju dugi zaron i spašavanja, a ja odmaram na gumenjaku i srčem kisik. Osjećam se malo ko papak, ali Stavros me tješi i govori kako pluća zacjeljuju brzo i da ću sutra biti ko nov. Kupimo opremu, odlazimo kuci.

Teorija, ispit, prezentacija jednog od seminara, spavanje.

 

Opet ista procedura, buđenje u, ovaj put preranih, 8.30. Marenda, rastezanje, more. Malo učimo na moru. I plan je odraditi još dio normi, ja odrađujem spašavanje plitko, i duboko, i pri dubokom spašavanju s kojeg sam vukao Borisa s 27m pri izlasku iz mora opet kašljem krv. Sad sam već frustriran svojim plućima. Dečki odrađuju stamina test i duboki zaron, a ja samo sejftam s površine. Opet sam mrtav za danas. Sedme većni ne sprdaju, nego se čini ko da im je zao, iako mislim da nije. Da malo popravimo raspoloženje bacamo se malo puškama u more nakon odrađenih ronjenja. Kako sam zgnjecia svoja pluća, odlučujem se za šulju, i u 20m terena, vidim 2 brancina od kojih na ni jednog nisam pucao, iz sebi nejasnih razloga. Ne sviđa mi se, prelazim u freedivere, nije dobro. Damir odlučuje ostati na gumi jer mu se čini da mu uho ne daje na dobro. A Boris i Stavros ce probati dublje. Naravno vraćaju se bez ribe, a ja nakon sto sljedećih pola ure nisan vidio ni ribe, kupim jednu hobotnicu i to je to za danas. Nije neki ulov, mislim se ako tečaj znaci da sam totalni papak s puškom, hvala al nebi.

Stižemo kuci, hrana, malo rakijice po skrivećki, iako su već svi autoriteti poljuljani i na dobrom putu da se sve sruši, dajemo mu još 2 dana. Već smo vidno umorni svi, osim Stavrosa koji redovno ubije oko nakon svakog ručka/večere. Mislimo se lako tako. Mi balinamo dok njega nema i beštimamo ga na Hrvatski, valjda ne razumi. Raspoloženje je dobro. Teorija, ispit, prezentacije, spavanje. Već sam dobro izmoren, srećom sto zderemo ko svinje nakon svakog ronjenja jer bi se već odavno srušili.

 

8.30, jutro, sinusi, marenda, još uvik se čudimo Borinim prehrambenim navikama, koje očito pale, kruh i mast, sa zrnom soli se cine ko dobitna kombinacija. Jedino on nije imamo nikakvih zdravstvenih problema ovih dana. Ja sam pusta krv na sve rupe od pasa na gori, Damir je počepljen i ima  sranje s uhom, Stavros je prehlađen na najjače i stalno pije čaj. A Boru da pogodi sikira u glavu raspala bi se. Pitam se i danas jel to do prehrane ili nečeg drugog, možda nekakvo psihičko stanje... još ne znam. Odlazak na more. Dečki ću odadili većinu normi, ostaje im još neka sitnica, a meni osim toga, test izdržljivosti i duboki zaron. Al prvo malo učenje. Postavljamo bovu po ko zna koji put ovih dana. I odrađujemo učenje, čini nam se da smo sve bolji...ili.... dečki su odradili sve norma. Ja krećem na test izdržljivosti i uspijevam. Već je vrijeme za skupiti opremu i zapaliti put kuci, jer brod nam ide u 17h, a već je 15. Stavros pita kakva su mi pluća i kako se osjećam, ocu li probati duboki zaron, s obzirom na dvije barotraume pluća u 2 dana. Nakon milisekunde razmišljanja već vučemo bovu u dublje. Lagana priprema, vizualiziram zaron na brzinu, prolazim sve bitne detalje koji ce ovaj zadnji zaron vikenda učiniti lakšim. Jedan pravi duboki udah i pedalam put dubine, probijam pozitivnu plovnost i opuštam svaki mišić u tijelu. Koncentriram se samo na kompenzaciju....27... usta su mi puna zraka, pogled na sat 33.... zatvaram oči, guram glavu na prsa, otvaram oci....36... već osjećam brzinu kako me vuče dolje... 40. Zaustavljam se, pogled prema dnu, vidim one male travkice koje niču iz pijeska. Po 3-4 izdaha iz jednog korijena, ma znaš one male zakržlajle....okolo je samo pijesak, sve je malo sivije, uživam u trenu u tom tihom okruženju i krečem put površine. Pedalam put površine i u mislima vrtim kako je bitno samo uloviti se za bovu i napraviti dobar oporavak. Tu već vidim Damira koji me sejfta, tu je i Stavros, usporavam, sad sam siguran. Dolazim do površine, naslanjam se na bovu, nekoliko kratkih udaha i pravilan oporavak. Dobro sam. Ne kašlje mi se. Boris već dovozi gumu i pita sto je bilo, pokazujem mu sat. Svi smo sretni, uspili smo! Sve norme su ispunjene, sve je riješeno i sada ostaje samo malo teorije i ispit za Damira i Borisa koji ce pisati na trajektu koji vozi 5 sati do Zadra. Čak i Stavros djeluje zadovoljan i sretan, njegovo inače kameno lice skriva osmjeh.

 

Kako smo došli doma, jedva smo stigli u kljunove ubaciti po 2 komada janjetine, al ajde, ipak smo živi i zdravi i eto već skoro gotovi. Rakijica za odlazak, čaša, dvi vina, na brzaka kupimo stvari i palimo put trajekta. A onda 5 sati vožnje prema Zadru, ako se sitite putovanja na Premudu katamaranom koje traje sat i po max, onda zamislite ovo i sto se sve moglo izdogađati u to vrime....&$*#@?? Al dečki su prije svega položili zadnji pismeni ispit.

 

Dolazak u grad i momentalno triježnjenje, auto nece upali. Koji....? Akumumulator je mrtav i nema mu spasa, defilbrilator nije upalia, nemamo nacina za oporavak, ostaje samo poc po novi negdi na pumpu. I eto ti poslanika, 2 baustelca, Bog ih blagoslovia di god bili, u svom kamionetu, vracaju se s posla, staju. Prvo pokusavamo s njihovim akomulatorom i kabelima dati zeru zivota ali... ni-sta, ni da dirne. Nista decki, ajd' odo ja po novi, bacaju me na pumpu, uziman novi, kazem im da utoci goriva jer me vozia. Pošteni ljudi utočili samo 50kn, mislim se tc-tc-tc, da je vise takvih. Vracaju me do auta. Stavros sa svojim super moćima još uvijek ne uspijeva rijesiti auto, Damir zašprehava lika koji radi u cevapari, a Boris je trazi. Stavljamo novi aku u auto i krese iz prve.... glavni smo... put pod noge. Malo vozimo na smjene, cak i Stavros okusava Hrvatske autoceste. Malo stajemo na kavu, Boris spava odavno, ja mu se pridruzujem.... Zagreb. Mrtav umoran, razvozim ekipu, dolazak u krevet, miran san. Sutra je neradni dan.

 

Buđenje u 8, trljam oci, ja... rastezanje, sinusi...zasto...? Pa gotovo je! Dogovor je pokupiti Stavrosa i baciti ga na avion. Nalazimo se kod Bore, a di bi drugo. Srčemo kavu u birtiji, rezimiramo sve sto je izdogađalo ovih dana. Svi smo zadovoljni. Dobijamo zaslužene papire s tisuću potpisa našeg instruktora. 

 

 

Jedva sam doceka razlaz, iako mi je bilo malo cudno vratiti se doma, noge su same vodile prema dobro poznatoj lokaciji. Čudno, al u to vrime druženja bilo jei zabavno, i lijepo, al od tada pa do danas se nisam ni cuo ni vidio s tim ljudima :)